Ništa za reći

Emotivan, grickam nokte od prvog razreda osnove (ne ponosim se time), ekspresivan, ekstrovertan, iskren, nekad i previše, emotivan i teatralan.

Sve te osobine su pale u vodu kad je sve krenulo, ONO je krenulo, tako sam objasnjavao Lenki i Aleksi jer ni sam sebi nisam mogao da objasnim šta se desilo. Desilo se da nikad više informacije nisam imao, a da sam bio nikad zbunjeniji.

Nisam mogao nikog da savetujem, jer ni sam sebe nisam znao da posavetujem, nisam znao šta da kažem, jer ni sam nisam imao ništa da kažem. Bilo mi je teško, jer volim da znam, volim da posavetujem a stvari sam morao da zovem drugim imenima, ispred sebe, svoje žene i svoje dece.

Da li bih menjao nešto, ne, jer sam imao više vremena:

  1. Da se čujem sa svojim ocem i po 5 puta na dan i da me Maja opominje ako to ne uradim šesti jer nekad mi je bilo teško da to uradim i jednom
  2. Da počnem da kuvam kako bi bar malo pokazao sebi da poslovi u kući ne moraju nužno da se dele
  3. Da deca mogu da imaju više razumevanja od nas starih i da na pitanje i moju nervozu: Šta želiš, dobijem jedno, LJUBAV
  4. Da posao može da se radi 24h ali da nije sve
  5. Da povrće i voće bolje miriše kada ga stvarno pomirišeš
  6. Da kada pomerite sto u trpezariji bar malo, dobijete više prostora
  7. Da usisavanje leči ali smeta drugim ukućanima
  8. Da su knjige tu ali ih ja i dalje ne čitam.

Da sam zaboravio da volim ROSE.

No Comments Yet.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *