Dnevnik jednog sasvim regularnog dečka u Srbiji – Čin 1

By 0 No tags Permalink

Budim se skoro 11.000 dana u istoj sobi. Vremenom se čovek navikne. Nisam pušač ali negde osećam da je sobi potrebno jedno dobro krečenje. Zidovi hrabro nose moje diploma iz osnovne, srednje i fakulteta. Monotoniju razbijaju pohvalnice onomad sa Goča kad sam osvojio 3 mesto u pevanju ali i pohvalnica za izuzetno vladanje iako sam te 1995. bio sve samo ne dete za primer. Tu je i poneka slika moje glave u prvom planu čisto da me podseti koliko sam glavu kao klinac imao. Interesantno sve te slike, pohvalnice, imaju iste jeftine bele ramove koji vremenom postanu žuti, braon ili kako to vreme zna da podesi.
Odavno bih poskidao ta sranja ali majka je sentimetalno vezana za te stvari pa rekoh da je ne povredim, znate kakve su mame. Roditelju moraju negde da znaju da se njihov rad isplatio pa maker on bio okačen na zidu i ne sluioo apsolutno ničemu.
Zaboravih da kažem da je radni dan, 11 H i sa mojim zdravljem je sve u redu, hvala što pitate. Nezaposlen sam, jebi ga, kažu da ne mogu ništa drugo ni da očekujem. Završio sam taj faks, državni ako morate da znate i znam šta je sinergija, kako je Čika Ford proizvodio samo crna kola i kako je Henri Fajol postao bog organizacije. Ukrštene reči znam napamet kao i TV program.  1000 zašto i zato sam prešao nekoliko puta ali mi i dalje nije jasno kako čovek sa 30 godina i završenim fakultetom ne može da nađe posao.
Ne mogu mnogo da se  i žalim, ima i gorih slučajeva. Pre neki dan pijem pivo sa Palicom u kraju i da ne bude zabune nije Djuro Palica. Palica je dobio ime jer je po njegovoj kičmi prešlo vise prendreka nego prašine po mojim ramovima za slike. Građevinu je batalio jer je krenuo da oseća posledice tih laganih udaraca po kičmi, posao regularan teško da može da nađe a posao u trafici kod okretnice gde mu je mesto uvek otvoreno ne želi jer kako kaže draže mu je da bude rentabilan tako što neće svako veče morati da strepi da ga neko izvuče iz trafike i odradi još po koju štrafu po već njegovoj istrošenoj kičmi.

Moram biti iskren, prijaju mi takvi razgovori. Kad čuješ da je nekom gore nego tebi bude ti lakše a uvek pronađes nekog Palicu u kraju gde živiš.
Nekad se osetim prevareno, ceo fakultet te uče, završi školu i imačeš posao. Kaže otac, uči i nećeš kopati kanale kao ja. Da vam kažem kanale sam kopao sa 26 a sa 28 sam već bio prekaljeni fizikalac. Prazne priče. Očekivao sam više od sebe ali sam se opustio a često sistem od vas napravi budale.

Moram da priznam da mi je teško da slušam priče od ortaka koji su uspeli. Stalno razglabaju o kolima, putovanjima i ostalim sranjima. Sa druge strane pola njih radi za 50.000 dinara i nije videlo dalje od Subotice i kafića Boss a u novčaniku često imaju više kartice za BusPlus nego novčanica.

Opet se vraćam u sobu. Ona me je ispoštovala evo već skoro 11.000 dana. Moraću ipak da razočaram majku i skinem ove jebene slike jer sve što trenutno rade je da me čine depresivnim i da gledajući njih kao da me neka ruka tapše i kaže, biće bolje sinovec, ima vremena. Vreme je nešto čega imam i previše.

SVI DOGAĐAJI I LIKOVI SU PLOD MAŠTE AUTORA!

No Comments Yet.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


16 − ten =