Da li sam srećan? Jesam, imao sam dovoljno sreće da nađem osobu koja ce me trpeti, izdigao sam se iznad gickanja belih semenki, radim posao koji volim. Imam tu sreću da mogu da jedem sve što mi se servira, što ne pravim razliku izmedju Lazarice i dobrog vina. Skupljam transformerse, gledam filmove, uživam u malim stvarima.

Da li sam negde sebe razočarao, nisam ispunio svoju želju, tu je takođe potvrdan odgovor. Jebem li ga, kad sam se rodio osim velike glave moji su imali zajeb da sam krenuo da govorim kasno a i kad sam krenuo da govorim to nije bilo sjajno. Moj jezik nije poznavao razliku izmedju R  i L. Nisam imao toliko sreće da se rodim u Francuskoj tako da je za moje roditelje počeo bolan period ubeđivanja da konačno naučim da upotrebljavam ta dva famozna slova. Dok su me drugarice sprdale sa R i stalno terale da pričam najgluplje moguće rečenice sa ogromnom količinom slova R mislio sam da se to događa tada i nikad više. Odrasteš i prestaneš da podjebavaš. Tako se i desilo, čak je i moja velika glava postala sada manja a slovo R je naučilo da se bolje okreće vremenom.

Jel sam vam rekao samo tada i nikad više. Oni koji me malo bolje znaju smatraju da sam neka vrste sportske enciklopedije, pametniji ljudi bi to nazvali riznicom nepotrebnog znanja. Elem, sport sam voleo toliko da sam bio u stanju da ne jedem, da dobijem dijareju od bezobrazne količine pojedenih belih semenki (neki čak pričaju da nikad nisu videli čoveka koji tako bržo ljušti semenke i to ručnim putem), priče idu toliko daleko da sam zbog JayJay Okoche ostao bez devojke, razmišljajući Okocha dolazi jednom u Beograd a devojku možeš i da promeniš.
Sticajem srećnih a ispostaviće se nesrećnih okolnosti jedan od mojih najboljih drugara (namerno ga neću spominjati) me je nagovorio da možda ne bi bilo loše da se prijavim da radim kao komentator. Opet svako ko me bolje zna, zna da nekad preterano serem i volim previše da pričam. Ta kombinacija sa mojim znanjem o sportu bar sam ja tako mislio bi me činila idealnim komentatorom. Zaboravih da kažem da naravno mirno gledanje utakmice i ispijanje piva nije dolazilo u obzir. Tokom jedne utakmice milioni nervnih ćelija stradaju u mom organizmu bez obzira da li igra Srbija ili Zvezda ili recimo Perugia sa Mikolijem.

Otišao sam na intervju. Mogu reći da sam iskidao deo oko toga šta znam i šta mogu da komentarišem. Trenutak, čovek koji me je intervjuisao daje mi papir i moja omiljena liga mi dolazi glave. Trebao sam da pročitam utakmicu Fiorentine gde je svaka druga reč bila ime poznatog fudbalera – Alberto Gilardino. Rasni centarfor mi je došao glave jer sam uz pomoć te dve reči pokazao sav moj raskošan talent mešanja slova R i L. Desilo se to u trenutku kad mi je najmanje trebalo. Sa leve strane sam čuo čaleta, jel sam ti rekao a kevu sa desne koja se mrštila i govorila mi, sam si kriv. Završio sam tekst do kraja, izašao iz sobe i shvatio da čovek u životu može najviše sam sebe da sjebe. Niti sam ja Milo niti Miklja a po najmanje nisam Šešelj.

Utakmice sam nastavio da komentarišem u okruženju koje je već oguglalo na moje kotrljanje dva već dobro poznata slova. Da li je pubika mogla da me istrpi, to verovatno neću nikad znati.

Posle svega, da li žalim, bio bih neiskren ako bih rekao NE. Zatvoriti se u kabinu, dati se utakmici, pokazati emociju, iskreno ništa mi više ne treba. Ostaje mi da to radim kući, da moja devojka svaki put poskakuje kad povisim ton i da komšija stavlja svaki dan sve deblji sloj pur pene.