Nebeski narod, tako bar kažu. Izgleda da toliko gledamo u nebo da smo na zemlju zaboravili.

Sedim sam na klupi, to su one noći kada bol u glavi pulsira tako da vas samo izbaci napolje ne vodeći računa u kakvom ste stanju, koliko je sati i nekad kako ste obučeni.
Obično prošetam i glava prestane nakon nekog vremena. Tako smiren i opušten jer konačno glava ne vodi svoju politiku, seo sam na klupu.

Ne gledam gore odavno, jer sam zvezde poslednji put video u Beogradu kada sam učio prirodu i društvo. Pogled nekako sam ide na dole a u odsustvu ljudi, pogledu nije dovoljno da gleda napred. Mrak je išaran belim tačkicama. Pikavci, maramice u različitim oblicima u zavisnosti kako se priroda poigra, kese, kesice od lizalica, kiki bombona i folije od toliko voljećnih slanih grickalica koje se posebno presijavaju u mraku jer srebrna nijansa to i zaslužuje.

U ovim trenucima kada apsolutno nemate o čemu da razmišljate jer ste do malopre od bola u glavi molili Boga da vas poštedi i sami sebe ubeđivali da je zdravlje najbitnije, sada je došlo vreme da u tišini razmislite, šta to natera čoveka da baci đubre bilo gde, osim u KANTU.

Onda dan zameni noć i kao što vas uče u design thinking tehnologiji,  najbolje je da posmatrate ljude kako bi ustanovili problem. Problem mi je negde bio jasan ali uzrok sam teško razumeo:

• Imate one ljude koji i bacaju smeće tamo gde treba ali recimo pikavce ne vide kao smeće i bez ikakvih problema ih bacaju, kao da je to najnormalnija stvar
• Kada je neka manja kanta napunjena do vrha, logičan sled događaja jeste da ili pokušavate da napravite piramidu tako što kao pravi virtuoz za pincentnim hvatom stavljate vaš komad đubreta na vrh. To nekako izgleda i graciozno. Oni malo manje umetničkog duha stavljaju smeće pored kante. U nekoj pararelnoj priči kontejner je svega 20m dalje. Otvoren ali ne opet tako graciozan.
• Boško Buha sindrom je kada skupite dovoljno energije da prikupite smeće u neku kesu ali ga onda katapultirate u prirodu ili negde van predviđenog mesta za smeće. Nedostatak možda motivacije ili pad renesanse može biti uzrok zašto viđamo kese ne samo po ulicama Srbije već i planinama jer auto je vaš dom a kući se naravno smeće baca u kantu

Nakon posmatranja, analize, profilisanja ljudi, čoveku preostane da sedne i nastavi svoj život. Taj mikro kosmos gde učite decu da ne bacaju smeće i gde im ne praštate jer kažete da su mali. Mi koji smo rasli na periferiji verovatno prostor malo drugačije posmatramo.

Iako smo kao nove generacije dosta nesposobniji u odnosu na roditelje i one pre njih, ipak nas je sadašnjost pomilovala i rekla nam da i za ove situacije postoji rešenje, bar u tom našem mikro kosmosu.

Tzv, hvataljka, ili ti sprava koja može da podigne gotovo bilo šta sa poda. Interesantno je da sam priču o ovoj spravi čuo upravo u nekoj diskusiji gde su ljudi suštinski namenu ove sprave videli za čišćenje svojih vikendica, svog doma.
Probao sam ih dosta, maltretirao stisak prisećajući kako je to bilo kada smo kao klinci besumućno maltretirali gumu koju smo stiskali. Na kraju hvataljka iz Metroa se ispostavila kao najbolja i najkvalitetnija.

Sa vremena na vreme, izađem sa tom hvataljkom i pokupim smeće. Nisam pametan kao oni klinci koji pecaju metal iz reka sa industrijskim magnetom i zarađuju pare ali nema veze, njima pare trebaju a meni treba mir.

Kada se aktivnost razvila jel to radim poslednje dve godine, ljudi su imali dosta pitanja:

• Komšija, jel to radna akcija?
  Dosta puta sam se okretao iza sebe i davao odgovor na pitanje bez da izustim niti jednu reč
• Komšija gde ste kupili to?
  Nekako to mi govori da ljudi su hteli samo da postave pitanje, da bi ga postavili
• Komšija jel možete da otvorite kesu da bacim smeće?

Vremenom sam postao kreativan sa odgovorima, u zavisnosti da li i uopšte odgovorim ako sluške odrade posao sa nekim dobrim mix-om.

Ja sam te zvezde video na kraju, bio isto tako oduševljen sa Lenkom kao da ih vidim prvi put, ali sam bio udaljen 650 km od kuće. I da, ovo nije reklama za Metro.