Čovek ne treba sebe da ostavlja sa samim sobom. Najteže je da lažete sami sebe,da obećavate,da razmišljate, kada na drugoj strani je osoba koja vas zna najbolje, a to ste VI.

Dugo vremena pokušavamo da kažemo sebi da postoji svetlo na kraju tunela. Problem je taj što to svetlo već dugo vidimo ali se i dalje vozimo u tami. Nije čak ni problem ta vožnja u tami ali je i ona postala spora, teška, fokus više nije na svetlu već na svetlu u kabini. Čovek kada izgubi veće dobro traži manje, i to je deo života.

I dalje sedim u tom vozu u svojoj ušuškanoj kabini i ne gledam desno jer se tu nalazi hodnik gde ljudi stoje, grickaju nokte, čupaju kosu, spavaju. Gledam levo, gde ne vidim ništa jer mi je tako lakše. Crno mi ništa ne govori osim onoga što već znam, da je svetlo daleko.

Gledam i preko puta sebe u osobe koje su zadovoljne jer ne sede u hodniku. Vremenom i ta mesta počnu da vam smetaju, jer čovek hoće više. Desno ne možeš da ideš a sa leve strane znaš da je beskonačan prostor i da nema šta da tražis.

Odlučujem da idem napred, kroz kabine u kabinu i pokušavam da dođem do svetla, makar to bilo samo na tren, da promenim perspektivu desne i leve strane i putnika preko puta sebe. Dok se probijam slušam različite priče,savete, predloge ali ne osvrćem se. Sve te strane i svi ti ljudi su mi otupili čula, ne obazirem se.

Najzad dolazim do kraja vagona i vidim svetlost jasnije. Leva i desna strana su iste ali napred vidim sasvim drugačije. Pored mene sedi stariji čovek u kolicima. Spokojan, ne želim da ga prekidam ali ipak to radim: Da li ljudi ovde često dolaze? Mirnim glasom mi čovek odgovara: Ljudi se nikad nisu snašli u visedimenzionalnom prostoru, uvek im je lakše da se drže jedne strane.

Još jedan pogled ka napred i odlučujem da ostanem. Leva strana me uvek podseća na to gde sam, desna mi kaže da ne treba da se predajem a pogled napred mi daje nadu.