Kosa me odavno ne sluša, brada raste gde ona hoće, donji stomak me tera da kažem kakva smešna građa. Sporije hodam, teže dišem, sporije razmišljam i ne ustajem starijima u autobusu jer se i sam tako osećam.

Dramoser, oduvek sam i bio takav. Iz svega toga naučio sam jedno, trud je majka opstanka u ovako teškim vremenima.
Naučio sam to na jebenim klikerima. Mislio sam moram da imam meksikanca ili bulu kako bi kidao druge i kako bi konačno izbegao da jebeno đidam svaki put kada pokušam da uradim nešto ispravno. Onda sam naučio kako se kliker uopšte drži, onaj trenutak kada se osećate sigurno a jebeni portiž vam je u ruci, ne bula, ne meksikanac. Čvrsto ga držite, ne gledate ništa, razbijate sve pred sobom, džepovi se pune, sve nekako dolazi na svoje mesto.

Mislio sam da moram da imam 21 brzinu i amortizere kako bi naučio da vozim bicikl. BMX me pogledao i rekao, bice brzo i bolno. Tako i bi, lagani prelaz preko stepenica i par modrica na nezgodnim mestima. Od tada ga nisam ispuštao dok se nije raspao.

Trenutak kada pikirate alfa ženku a neko vam kaže da nemate šanse, jer jebi ga ko će da bude sa likom sa periferije koji je do juče grickao semenke ispred zgrade. Trud i upornost, nisam odustajao. Evo već 5 godina danas. Verujte mi i dalje ne znam kako sam uspeo ali znam da sam se trudio i nisam odustajao.

Danas sedim i pišem za svoju dušu ali i dušu drugih kojih je malo ali me pozove nekad i kažu, burazeru ulepšao si mi dan. U osnovnoj školi su moje sastave stavljali kao primer kako se ne piše, nisam voleo kalup ni okvire ali sam se trudio i konačno dočekao da u osmom razredu imam Slobodnu temu i pišem kako me je ćale odveo na prvi derbi i kako sam znao da će ta radost trajati 90 minuta ali sam se trudio da potraje zauvek. Na kraju dana ja sam skroz zadovoljan sa vrlo dobrim 4 i sitnim potpisom razredne kao pečatom da se trudi isplati.