Finansijski nepismeni i srećni

Osnovna škola Branko Ćopić , početak.

Imaš dve banane, ja ti uzmem jednu, dodaš dve, koliko ti ostaje? Pogled kao da ste sa šibicarima u Sremskoj, još jedan pogled na gore, tačan odgovor. Ceo svet je tvoj.

Još 16 godina školovanja i svega nekoliko puta lekcije koje te uče kako da se ophodiš prema novcu. Jedino što te zanima i pitaš se, kako da zaradim novac?

Mi jesmo opterećeni time i to je jasno. Nismo jedini kao što obično mislimo, svi su takvi ali me mnogo više brine sledeća stvar. Dok ostali razmišljaju šta će raditi sa novcem, kako će investirati, razmišljaju unapred, mi smo, bar se meni čini i dalje zarobljeni u toj jednoj rečenici:

Kako da zaradim više, više i više?

Ja, bambus najveći i to prvi. Za penziono saznao kada sam krenuo da radim u Philip Morris-u, jer moralo da se desi da mi korporacija kaže da mogu da uplaćujem neki novac sa nekim pristojnim prinosom i da ulažem u penziju. Zašto u penziju? Pa zato što je najveća razlika nas nerazvijenih i onih razvijenih  kada odeš u penziju i treba da uživaš u ostatku života. Željko ovde i u Lozani žive manje vise sličnim životom ali Željko matori i onaj tamo u Lozani, velika razlika. Mi znamo da od penzije ništa, to svi znaju, ali niko ne radi nista po tom pitanju.

Da osiguraš investiciju, šta je to? Ljudi su kupovali nove automobile, nisu uzimali kasko. Banke su počele da odobravaju kredite stambene bez da korisnik mora da uzme životno osiguranje, zašto? Uvek me opali šamar, e uzimam kredit, jel treba da uzimam životno osiguranje? Osiguranje doma na godišnjem nivou košta 50 eur, jedan par starki.

Da se razumemo, nemaju svi da investiraju niti da ulažu novac pa ni u to privatno penziono ali me brine što i oni što imaju, to ne rade. Mene boli činjenica da recimo za osiguranja od teških oboljenja koje se plaća oko 14 eur mesečno za dete je čulo vrlo mali broj ljudi a i oni koji su čuli su šturo obavešteni ili jednostavno žele da tako bude.

Trgovina i ulaganje u akcije je bauk, rezervisano za višu klasu.  Pre neki dan sam čuo momka iz Amerike, kome su roditelji za 18 rođendan dali 300 dolara kako bi se igrao na berzi i naučio nešto, bez opeterećenja da nešto zaradi. Meni je to bolji poklon i uspomena nego zlatni lančić (nemam ništa protiv zlata)

Boli me iskreno što i igrači na tržištu ne rade puno po ovim temama. Osim agresivne prodaje ne postoji ama baš nikakav ili skoro nikakav relevantan sadržaj koji bi podržao ljude koji su na početku korisničkog iskustva, u onoj fazi kada uče, upoređuju. Jedan od svetilijih primera je sajt Osiguranik i hvala im što se trude da edukuje ljude o temama gde smatram da smo verovatno i najtanji.

Boli me i to što sebe smatram obaveštenim čovekom a do pre 5 godina sam bio gotovo potpuno funkcionalno finansijski nepismen, klot, gore od toga. Sad sam daleko od toga da znam nešto ali nisam više klotara, niti to više želim da budem u temama koje nas se sve tiču.

Pisao sam ovaj tekst iz revolta, ujedno ljut na sebe što više nisam obraćao pažnju na ove stvari mnogo ranije a još više ljut jer i ljudi iz okruženja nisu u mnogo boljoj situaciji.

Što bi rekla moja Lenka:

Pare nisu najbitnije, ali tata, ljudi vole pare i troše mnogo vremena na to.

Red je da to vreme kvalitetnije potrošimo.

2 Comments
  • Aleksandra Stefanovic
    February 22, 2022

    Potpuno sam se prepoznala 🙂 Pre neki dan zove ćerka koja živi i radi van Srbije i kaže da zna da bi trebalo da počne da investira, ali joj sve nešto frka od rizika i ishoda. Kažem joj da treba da nađe kouča i radi na promeni svog načina razmišljanja, jer je iz kuće ponela tu finansijsku nespretnost (znanje ima) i konzervativni pristup (mi smo jedino znali da štedimo). Definitivno nam treba edukacija na ovu temu i potpuno novi nivo mindseta.

    • Željko Bošnjak
      February 22, 2022

      Baš si lepo to rekla. Sve je stvar pristupa a opet pristup formiraš na osnovu edukacije i uticaja okoline.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


17 − two =